10.Razmišljala sam dali to sada znači da smo se pomirili i što ću sada s Billom. Pa i njega volim. Možda na neki drugačiji način od Toma, ali ga volim. Ujutro me probudio jer sam čula da me zove iz dnevne.
- Ana, možeš doći?? Imamo problem. – Unutra je bilo užasno hladno, izgleda da se tijekom noći ugasila vatra u kaminu. Došla sam do Toma. Povlačio je vrata za bravu i gurao ih prema van. Zbunjeno sam ga pogledala.
- Što radiš ti s vratima?
- Vidiš? – Još jednom je povukao vrata. – Ne mogu se otvorit.
- A da ih prvo otključaš? – Napravila sam neku glupu facu
- U tom i je problem, vrata su otključana. – Podigla sam jednu obrvu i pokušala otvoriti vrata.
- Zašto neće?
- Pa… Pogledaj kroz prozor. – Otišla sam do prozora i mala što vidjeti. Užasno mi je bliještilo u oči. Snijeg je napadao do centimetar ispod prozora. Svi zeleni borovi bili su bijeli, vidjela su se samo brdašca snijega. Izgledalo je jako lijepo… I hladno. Polako i začuđeno sam se okrenula prema Tomu.
- Kako je moguće da napada ovoliko snijega preko noći?
- Čuj, izvan Njemačke smo, u alpama, skoro na 1000 metara na nekom proplanku. Sve je moguće. A znaš što je najgora stvar u svoj toj priči?. – Odmahnula sam glavom. Uhvatio me za ruku i ponovno odveo do prozora. – Vidiš onu najveću uzvisinu tamo? – Pokazao je prstom. Klimnula sam glavom. E vidiš… To je moj auto. – Nešto je tiho prošaptao, okrenuo se leđima od prozora i uhvatio za glavu.
- Ja to ne mogu ni gledat
- Daj, Tom. Autu neće biti ništa
- Kako ne? Kako ne? Sva ta vlaga i hladnoća…
- Tom… - Uhvatila sam ga rukama za lice. – Autu neće biti ništa, ma sto posto. Grickao si je doljnju usnicu.
- A moj autić… Moja ljubav… - Pogledala sam ga očempričašti pogledom. – Moja druga ljubav, naravno. – Da. – Uzdahnula sam.
- Idem se ja obući, ovdje je ledara. Mogao bi potpaliti vatru.
- E, da. Još jedan problemčić. Nemamo više drva, ne unutra. Jedino ako uspijemo izaći van…
- Ček, ček, ček! – Prekinula sam ga. – Hoćeš reći da ćemo se smrzavati tu dok se vani snijeg ne otopi. – Podigao je i spustio ramena. Zavrtjela sam glavom.
[…]
Došla sam u dnevnu, a Tom je i dalje gledao kroz prozor.
- Zaboravi sada na to, moramo smislit kako ćemo izaći van. – Povukla sam ga za ruku od prozora. Sjeli smo na dvosjed. Nervozno sam počela tresti nogom.
- Molim te jel možeš prestat, radiš to iritantnije od Billa. – Opet sam ga glupo pogledala i prestala.
- Pa da!!! – Poskočila sam. – Ne mogu vjerovat kako sam glupa. – Stavila sam ruku na čelo. – Haha. – Uzela sam mobitel i počela pisat Billov broj. Začudila sam se kako ga znam napamet.
- Uzalud ti. Nema signala.
- Molim!?? Koji kur…
- Možemo jedino čekat da nas netko nazove. Tako bi uspjeli primiti signal, al' ovako ništa.
- Jako utješno. – Već sam počinjala biti nervozna. – A da jednostavno guramo vrata i odguramo snijeg
- To je nemoguće. Brava se sigurno sledila i to je prevelika količina snijega za drvena vrata. Uostalom da i izađemo van ne bi mogli nigdje. Sigurno se sledila i brava od auta. A da ne pričam o kvačilu, gasu i kočnicama. Osim toga sve ceste i putovi su zatrpani snijegom. Ovdje ne čiste kada napada snijeg.
- O super, ostat ćemo ovdje u hladnom danima?
- Nadajmo se da će se Bill zabrinuti i da će zvat. – Privukla sam koljena k sebi. Počela sam se tresti koliko je bilo hladno. – Užasno mi je hladno. – Približila sam mu se.
- Znam, i meni. – Zagrlio me. – Uz sve to užasno sam gladan.
- Jeli ima hrane ovdje?
- Ne znam, treba pogledati. – Ustala sam i otišla do hladnjaka. Ostala je kutija s 4 jaja, jogurt, maslac i pola salame. Otvorila sam jedan element i tamo našla kruh.
- O hvala bogu. Ima hrane. Ispeći ću nam jaja.
- Andreas, zahvaljujem! – Viknuo je iz dnevne. – Toliko sam gladan da bi te mogao pojesti.
- Hej, to ostavljamo za jednu drugu priliku. Po mogućnosti za ljeto.
- Zar ću morati toliko čekati? – Nasmijala sam se
- Ili jednostavno negdje gdje nije minus deset. – Uzdahnuo je
- Da nisi valjda mislio…?
- Pa ne znam… Vrijedilo je pokušat. – Izmamio mi je osmijeh na lice. Pojeli smo kajganu i otišli leći u krevet. Pokrili smo se svim mogućim pokrivačima i zagrlili se. Samo da se što više ugrijemo.
- Ana… Jel smo mi sad ovo između nas riješili? – Prošaptao je
- Pa ja se nadam
- Znaš.. htio bi da sve opet bude uredu jer… - Zašutio je
- Pokušavaš mi nešto reći
- Pa… Da… Malo mi je neugodno…
- Ne mora ti biti.
- Znaš… Prvi puta mi je žao da sam to napravio
- Znači ipak priznaješ da si spavao sa njom? – Prekinula sam ga
- Ne, nisam spavao s njom. Samo sam ju poljubio.
- I hvatao pred mojim očima!! – Opet smo se počinjali svađat
- Ne prekidaj me sada! Pokušavam ti se otvorit i reći ti nešto a ti me napadaš.
- Uredu, oprosti
- Pa… Prvi puta mi je žao da sam to nekoj curi napravio. Ja… Ja se stvarno želim promijenit, ali teško mi ide. Kad vidim sve te cure… Možda ja ne bi njima prišao da one ne priđu meni, kužiš? Ali vjerujem da mi ti možeš pomoći u tome. Jer ti si nekako drugačija od drugih cura, i drugačiji si tip cure kakve inače volim. Mislim da se zaljubljujem u tebe.
- Ovo je stvarno bilo iskreno. – Poljubila sam ga. – Ja sam već zaljubljena u tebe. – Šapnula sam mu na usne. – Zajedno ćemo raditi na tvojoj promjeni. – Igrala sam se s njegovom pletenicom. – Prvo mi obećaj da se neću samo ja truditi.
- Ma sve za tebe, mala. Obećajem! – Rekao je nekako ponosno.
- Hmm… Sviđa mi se to mala. - Poljubio me, a onda smo zaspali.
[…]
Probudila sam se nakon nekog vremena, vani je bio mrak. Uzela sam mobitel sa ormarića.
- WTF!!?? – Viknula sam toliko glasno da se Tom probudio. - NE-MO-GU VJE-RO-VA-TI!!- Ustala sam
- Što je bilo??
- Znaš što je bilo??- Vikala sam sve glasnije – To da je Bill zvao dok smo spavali, imam propušten poziv. Kako nisam čula kad je mobitel zvonio. – Ponovno sam pogledala u mobitel. – Pa da! Krasno! Možda bi i čula da su mi tonovi uključeni!!! – Tom me počeo smirivati…


TO BE CONTINUED…

Bill na modnoj reviji u Milanu

















Do slijedećeg pisanja
Kuss von Billova und Tomova